THE BEST OF KIŠOBRAN 3

Sa velikim zadovoljstvom vas obaveštavam da je knjiga

THE BEST OF KIŠOBRAN 3

– JEDU LI KINEZI LJUDE

konačno i zvanično ušla u štampu.

Knjiga ima 144 stranice, štampa se na matiranom kunstdruk papiru i bogato je ilustrovana umetničkim fotografijama predela iz zajedničke nam nekadašnje domovine.

Izdavač je, kao i prošle knjige, švedski Vägskäl.

U knjizi je zastupljeno 42 autora i isto toliko priča, o čemu ste već obavešteni ranije, ali nije zgoreg da pogledate ponovo.

Knjige se mogu naručiti po ceni od 300 dinara po primerku plus poštarina (za Srbiju) a za inostranstvo 10 evra, u šta je uključena i poštarina, koja je i zaslužna za ovoliku razliku.

Naručivanje se vrši mejlom na adresu bane@kisobranblog.org ili bops@sezampro.rs sa naznakom NARUDŽBINA KNJIGA.

Za one koji žele prethodna izdanja – THE BEST OF KIŠOBRAN 1 – BELEŽNICA

ili THE BEST OF KIŠOBRAN 2 – UPOZNAVANJE DOMOVINE,

takođe ih mogu naručiti pod istim uslovima.

Uz svaku narudžbinu, po običaju, dobićete i najmanje jednu knjigu na poklon.

Posted in Aktuelno | Leave a comment

Другови

Ива је озбиљна девојка црне косе, која јој прошара кестењасте очи, тако да Цигане што код језера пеку кестење подсећа на Циганку, и седи поред њега. Њу је упознао једанпут док је био заљубљен – у ствари, она се упознала са њим. Могли су да занимљиво разговарају телефоном и да иду заједно свуда, ако имају времена. Када му није сметала, питала га је о ономе чиме се он бави. Студирао је филозофију…. О ономе што је он видео. Трудио се да се сети нечега што му се догодило, јер би она ту проналазила свакојаке особености.
Аутобус је стајао после моста и испод би се, између редова врба и три јаблана што надвисују водоторањ, откривало језеро где су долазили јер је тамо, баш неколико корака од оних Цигана, био биоскоп. Опет су стигли раније и због тога далеко одмакли у шетњи поред воде. И небо је било чисто тога дана а између два облака, од којих се један пропињао а други висио бео као спужва, сунце је показивало лишће које је лежало у шуми и тишини, на клупи (што се налазила далеко од стазе), сада кад она на њој седи и он чује како листови додирују земљу и поново падају, тамо где су иза њих задихане и складне застале тополе, и он је помислио како су застале да би их гледале. Само су двоје бициклиста промакли језерском стазом што се пружала у празно и он ју је питао да ли има дечка, јер никога није било около, тако да је изгледало да ће овде чути ударе свога срца.
Рецимо да има. И то већ дуго времена. Ту и тамо… Рекла му је пошто се насмејала, док је опуштено стајала испред њега, као печурка. Званично да.
Стајали су на станици међу путницима и листовима крошњи и филозоф се сетио како се у филму девојка дуго бранила од човека који ју је савладао у шуми. Када је дошла себи, гледала је у лишће. Оно се таласало као да сања и говори јој: Њему, зар њему? …Он јој је пожелео да пронађе момка. Рекла је да ће пронаћи неког новог и пожелела њему да пронађе девојку. Ону коју он хоће, јер како би другачије. Ива је била личност. Само је понекад изгледала мало детињаста, а можда му се и то само учинило.
Следећег пута за шетњу им је остало читаво вече и он се сећао себе од јуче, на предњем седишту аутобуса, када се опраштао, и није знао да ли је та девојка она, и баш се сетио како је био решио да то буде нека будућа и како то није могла бити она, када су се савршено спокојно спуштали око просветљене воде. Застали су код вештачког гејзира што је њу подсећао на упитник. Он није мислио ништа да јој прича, сигурно није ни мислио на њу. Застао је. Пошто нису имали куда ниже, попели су се на спасилачко место одакле је он видео како лампе пуштају своје одразе да се даве у унезвереној води.
–  Мислио сам на тебе  –  заустио је.
– Знам, нисам толико глупа. Знала сам чим си питао да ли имам дечка.
–  Па могао сам ја онако да питам?
– Могао си у неком другом контексту, али онако… – она је завртела главом, као да прорачунава – Било је јасно – додала је веселије.
– Све је било јасно на вечерњој води на којој су се оцртавали кратки одрази. Он се окренуо:
– Је л‘ можемо онда да будемо заједно?
– Не. Кратко и јасно.
А зашто не? Испао је са свога места, на коме лети седи спасилац и његово лице учинило се њој први пут лепо док се спремала то да му каже. Шкрипао је на мокром шљунку и она је помислила како је то тужно, као када би се сама увек поново пењала на литицу свога сећања.
Она није довољно читала. Све се дешава кад неко жели да се нешто деси. Можда у књигама, она је казала и у последњем тренутку сетио се Хорхе Луиса Борхеса и његове опаске како женама, да бисмо им се приближили, обично причамо успомене из дечаштва и открио јој како једанпут, у петом разреду основне школе, није хтео да игра са девојчицом која га је чекала, на степенику што води на подијум. Рекао јој је то када су се докопали стазе. Он се стидео. Тек после је знао како је волео ту девојчицу. Он то никада није могао да заборави. Она је корачала одвојено од њега и била је помала хладна, као и све девојке у таквим тренуцима.
Он никада није био заљубљен у њу. Рекао јој је ово, а после филма неки су посетиоци чули извесног младића да некакву девојку убеђује како она не зна шта је љубав и видели их на ноћној стази.
Седео је према свом прозору у соби где је, као у сну, видео да нестаје сунце и осетио како се оне вечери котрљало по крововима све ниже и ниже, као лоптица за голф. Поменуо јој је шесту Декартову медитацију. Она се смејала. Стаза је била необично дугачка и кружила. Било је у тој девојци нечег пријатељског и због тога су се разумевали готово нестварно – по сличности. Зашли су далеко, међу раштркана сиротињска насеља, јер нису морали одмах да се врате на филм. Пред њима се пружала кућа што је кроз окно кротко гледала воду и једна масивна далеко се отиснула на језеро. Било јој је досадно па му је причала сећања на своје школе и детињство. Сунце је упало и морали су да се врате. Није имао шта даље да јој каже и рекао јој је како је сам. Будући да су већ дуго пешачили, питала га је да ли жели да негде седну и помислио је како она зна. Фењери су обојили воду. Хтео је да то наслика те су сели на клупу. Била је на висини, јер било је то спасилачко место. Седели су заједно, па се сети њеног „не“, кратког и јасног. Па било је јасно!
Осмехнуо се. Звала га је она. Нашли су се на језеру, опет некако у предвечерје и држали кестенове и Месец је за кратко севао између пар кућица и био је тако млад, каквим га он још никада није видео.
– Она девојчица – прозборила је – то сам била ја.
Одмицала је, а он је некако дуго и чудно гледао за њом. За два дана Цигани су пронашли тело младића што је пливао у прохладној води.

 

Иван Деспотовић

Posted in Priče | Tagged | Leave a comment

Jagca Kajčina

A to vam je bila sirotica da veće nigdje nisi mogao naći. Svakoga dana s nešto odlomljenog kruha i dva luka u njedrima vukla se iza svojih krava. Znalo se za nju na daleko do kraja zadnjeg sela na svijetu. A znalo se jer je vječito, vječito je brate, tutkala svoj limeni lončić da joj tko nalije rakije …uzduž i poprijeko sela. Krave su je uredno čekale na cesti kao da su shvaćale što im čuvarica radi i da im je tu stajati dok ne dobije koji gutljaj. A dobivala je da je se što prije čovjek riješi. O Jagca, na uzmi, drž. I misliš si pritom da se što prije od tebe makne koliko su joj krpe smrdile, a i ona sama.
Ta jadnica nikad nije jela za stolom. Imala je svoj ćošak u kući.Uvijek su držali da je najbolja za čuvanje krava kad se već nije udavala pa da od nje bude neke koristi.
Vidjela sam je kao dijete i već tad osjećala da s njom nije sve na broju. Samo koliko i nije bilo toliko se i ona trudila da ne razumije, a uistinu shvaćala je stara i ono što se trudila ne razumjeti i ono što su drugi mislili da ne razumije. U svoj toj svojoj lošoj poziciji ona je glumatala i vukla se po cesti ne dirajući ni pranje, ni kuhanje, žetve ni sjetve, a bože sačuvaj kakvog većeg posla. Pa bit će da je lijenost ta što ju je navukla da se pravi. I tako se ona pravila da blage veze nema , ni pojma ikakvog od ičega.
Jednom je došla na ideju kako bi bilo da cijelo selo i okolna dolaze kod nje vaditi krv. Krv se, znamo, vadila kad je netko bio bolestan i time bi, je li,ozdravio. I za taj biznis su joj trebale posude. Neke specijalne što su ih imali oni rijetki seoski vračevi. I već se neko vrijeme nitko nije bavio tom općekorisnom službom. U tome je ona vidjela svoju priliku.
Sad bi osim lončića ispod nosa  tutnula i storiju o tome ima li ikoga tko u kući more bit ima te posude da su kojem pokojniku ostale. Malo bi pritom i zavirivala po kredencima da su seljani morali koji put i istjerati Jagcu van jer nakratko bi joj se nasmijali, ali naduže bi im zasmrdila. No, ubrzo bi ona sama odustala od svakog nauma što bi joj došao u onu naoko ludu glavu. I čini mi se da je tako prodavala maglu i sebi i svijetu.
Jagca Kajčina jednom je rekla, a pamtit će se za sva vremena. Rekla je direktno popu :
Nemojte vi velečasni srat, kolko ne mošte pojist! I time ušla u legendu.  Svakom drugom bi se uzelo za zlo, a njoj nije kao što ni dvorskoj ludi nije letila glava kad je bockala najvećom istinom okrutnog vladara. Eto, zato sam se sjetila Jagce Kajčine i da vam o njoj koju riječ kažem.

Irena Pušnik

Posted in Priče | Tagged | Leave a comment

IGRA


U zoru pred meč izašao sam na teren, srca razigranog od  uzbuđenja. Na nebu iznad mene gubio se i poslednji trag zvezda, dok je stidljivo zlato sunca jedva provirivalo sa istoka šaljući škrtu svetlost.
Pa ipak, mogao sam da vidim oštri vrh mreže, fine, beličaste linije krede i smaragd trave oskrnavljen  hiljadama udaraca. Kroz nekoliko časova ovde ću sresti svoju sudbinu, a tribine koje su sada tihe poput svetilišta,  zaoriće se stotinama glasova. Publika bodri nas moderne gladijatore, uzvikuje imena svojih ljubimaca koji će u njihovim srcima trajati možda sezonu ili dve, sve dok ih ne zameni neko novi i brži. Jedan novinar je rekao “Ako tvoje ime ne uđe u Knjige Igre, kao da nisi ni postojao.” Ali on nije video naša odricanja, nije video bol, dane i nedelje otete od života i pretvorene u treninge preko granica izdržljivosti… No svaka ljubav zahteva žrtvu, a za uzvrat donosi slatku radost borbe, uzbuđenje u iščekivanju lopte koja te izaziva da upotrebiš svo svoje znanje i svu svoju snagu, jer na kraju tvoj protivnik više nije čovek, već sam Kismet protiv koga se boriš dokazujući da nisi samo prazna ljuštura koja se rađa tek da bi umrla…
Nežna svetlost jutra već miluje poslednje redove sedišta.Vreme je da se vratim i uhvatim bar još trenutak odmora, ali ne mogu. I zato ljubim travu koja odiše izgubljenim nadama i suzama pobede,  i mir obuzima moju dušu i ja znam da sam spreman.
*
“Momci sad stvarno kasnite!” Hajdana je ostavila još jednu  poruku na Markovoj sekretarici, iako je znala da nema ništa od toga da grupa dođe na vreme. Možda je i ona bila blesava što se pojavila ovako rano (zaboga nije ni svanulo, a finalni mečevi  neće početi bar još za dobrih  šest sati) ali pošto je bila nova , ozbiljno je shvatila reči gospodina Keja, bivšeg sudije koji je sada bio suviše star za bilo šta, osim za držanje beseda klincima koji skupljaju loptice (Mark ih je zvao “loptičari”) u koje je spadala i ona. Hajdana pogleda ekran svog telefona kao da od njega očekuje savet, no on osta nem, a onda uzdahnu i uđe na tribine centralnog terena.
Gospodin Kej, žilav osamdesetogodišnji starac, kose bele poput krede,  sedeo je u polutami jedne od loža zagledan u sivilo praznog terena, narušeno tek pokojom trakom svetlosti.
“Gospodine?”,  tiho mu se obrati, a on joj uputi jedan kratak pogled i pokaza rukom na prazno sedište. Hajdani je izgledao više iznenađen što se uopšte neko pojavio, nego razočaran što se pojavila samo ona. I pre no što je uspela da bilo šta zausti, starac poče priču.
“Znaš li da je pre Prvog rata na ovom turniru odigran jedan od najzanimljivijih finalnih mečeva?” Hajdana učtivo klimnu glavom predpostavljajući da je to samo retoričko pitanje iako je gospodin Kej gledao u teren, a ne u nju. “Bio je jedan klinac, Somers,  pojavio se devestotrinaeste i nalik kometi odneo sve pred sobom. Govorili su da igra kao da na svetu ne postoji ništa drugo, da je njegova aura toliko jaka da si gotovo mogao da je dotakneš…” Starac zastade tek da bi pogledom ispratio fine bore koje je nalet vetra rađao po platnu pokrivke, ili se bar tako Hajdani učinilo, pa nastavi. “U finalu ga je čekao Vilding, tri godine za redom osvajač turnira, razigran, brz, jak. Ali klinac se nije uplašio. Izašao je smiren i pokazao da ima dovoljno talenta i pameti da ga pobedi. Taj dan beše jedan od najtoplijih u kišovitoj istoriji engleskih leta. Igra se otegla na pet sati, setovi se vukli jedan za drugim sporo kao kornjačin trk i taman kad je bio na korak od pobede, klinac posustaje…” Gospodin Kej tužno klimnu glavom, a Hajdana pomisli da je ovo verovatno jedna od onih priča sa moralnom porukom tipa pobediti svoje slabosti koju ima svaka osoba starija od četrdeset, a onda starac nastavlja i ona sluša. “Vilding odnosi pobedu. Publika kliče njegovo ime, a on izjavljuje da je odigrao meč života i da će dogodine turnir sigurno pripasti Somersu. Samo za klinca nije bilo sledećeg turnira, umro je tri dana posle meča…” Gospodin Kej je pogleda oštrim  sivim očima, kao da na njenom licu želi da pročita odjek sopstvenih reči, ali kako je Hajdana ćutala zatečena naglim krajem priče,  starac samo klimnu glavom i ustade.
“Sačekaj me tu”, reče glasom punim izneverenosti i izgubi se među redovima sedišta. Hajdana ga isprati pogledom, a zatim slegnu ramenima i priđe ogradi lože. Ove godine nije bilo krova i rano sunce probijalo se kroz nekoliko mutnih oblaka. Hajdana podignu pogled nadajući se da neće biti kiše, kad joj celo telo zadrhta pod naletom jeze. Imala je snažan osećaj da je neko na terenu i da gleda pravo u nju. Ruka joj krenu ka džepu i mobilnom telefonu, ako ništa drugo pozvaće obezbeđenje iako su bili beskorisna gomila spavalica, čim su dopustili da neko prođe pored njih, a zatim nehajno spusti pogled. Teren je bio prazan.
“Ludi starac i njegove priče.” Hajdana odmahnu glavom i nasmeja se sama sebi.
Nije ni primetila gospodina Keja koji je bio samo na korak iza nje posmatrajući lelujavu izmaglicu što se povlačila poput oseke pod prvim zracima jutra i tamnokosog mladića u sneg belim pantalonama kako izlazi na teren. Gromki aplauz stotina mrtvih duša razleže se poput neke davne čini i Igra poče.

J. Fisherman

Posted in Priče | Tagged | Leave a comment

МРАЗОВАЦ

Још сам жив!    Бар тако мислим. А чим мислим, значи да постојим, тј. живим. Cogito ergo sum.
Зовем се др Томислав Маравић. ‘Др’ као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам биолог истраживач, ботаничар.
Двадесет и пет година се бавим скупљањем биљака и прављењем нове класификације, засноване на најсвежијим открићима молекуларне биологије. Моје колеге ме у шали зову нови Карл Лине. Био сам дуго година у срећном браку, сада сам удовац, имам двоје деце, сина и ћерку, и три унука.
Моја несрећа је почела ране јесени, не знам које године, али рачунам да их има бар три, четири…
Био сам у подножју Гоча, у ванземаљски лепој Врњачкој бањи. Тамо сам имао малу викендицу, у близини шуме, на месту где ливада прераста у шуму.        Требало је да скупим још једну биљку за мој хербаријум, познату у народу као мразовац. Латински назив јој је Colchicum autumnale. То је вишегодишња биљка, висока 20 – 40 cm, листови су јој приземни и усправни. Цвета у јесен дајући цветове анђеоске светло-љубичасте боје. Ти цветови опчињавају на прво виђење. Класификују је у отровно и коровско биље, а народ испреда чудне легенде о њој. Када процвета затуцани сељаци уништавају те дивне прстолике творевине.
Понео сам прибор за прикупљање биљака, сендвиче и литар пива. Планирао сам да мало прошетам по шуми, био је пун месец та вечери, знао сам да ћу имати природну светиљку изнад главе да ми олакша кретање, а и волео сам тај помало застрашујућу утисак који месечина изазива шаљући своје зраке по шуми.
Дан је полако клизио своме крају када сам стигао до места где сам приметио мразовац. Био је прелеп. Убрао сам неколико добрих примерака и сео у траву да задовољим глад за никотином. Неки тихи звуци су ми привукли пажњу. Помислио сам да су неки излетници упалили радио, али нисам никога видео у близини. Лепе хармоније, мени непознате, таласе су кроз тишину предела. Завршио сам нижу музичку школу, тако да сам поседовао основна знања из теорије музике, али те звуке никако нисам умео да растумачим. Чудна ритмика, чудни тактови!
Осетио сам како ми хипнотичка свирка успављује чула и убрзо сам заспао, бар мислим да сам заспао, сада сам сигуран да је губитак свести условило хипнотичко деловање музике.
Тргнуо ме је неки танани додир по руци. Отворио сам очи и увидео да је наступио мрак. Месец се злокобно смешкао изнад мене.
Непозната светлост је избијала из цветова мразовца. Музика је и даље ваљала, а мени се у кости увлачио неспокој.
Међутим, неспокој је убрзо прерастао у задовољство. Разум се плашио, али га је нека чудна сила успавала и смирила. Смејао сам се и плакао. Из цветова су излазиле мале девојке, сијајући као свици, прелепе и наге, имале су крила на леђима и зујале су око мене. Звале су ме именом, шапутале су и смешиле се. Играле су и певале. Осетио сам како и сам крећем да играм.
Кроз главу ми је пролетело упозорење сељака да се виле рађају из мразовца. Оне су приметиле мој тренутни трзај, као да су знале шта мислим, али су ме брзо умириле. Биле су тако слатке и изазовне. Еротичне!
Светлост и музика су постали једно биће, једна компактна целина која је стварала вртлог. Ја сам играо док су ме нежне ручице држале и храбриле.
Изненада је све престало. Виле су нестале, а ја сам осетио разарајући бол у ушима и очима. Осетио сам да падам и изгубио сам свест.
Када ми се свест вратила, нисам ништа видео, ни чуо. Покушао сам да говорим, али глас није излазио. Удови су били непослушни на моје нервне сигнале. Осећао сам додир неких људи, бар мислим да су били људи.
Јадна моја деца! Нико не зна шта ми се десило. Вероватно су ме стрпали у неку болницу где ме апаратима одржавају у животу. Машине региструју моје мождане активности. А ја не могу да пренесем своје искуство!
Зато непрекидно понављам ову причу, у облику мисли, надам се да ће их неко људско биће пресрести и забележити. Модерна наука негира могућност читања мисли, али негира и постојање вила. Боже, помози да неко ухвати мој вапај.
Бићу упоран.
Јер још сам жив!
Дакле, зовем се др Томислав Маравић. ‘Др’ као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам…

 

Ђуро Косановић

Posted in Priče | Leave a comment

M A T I


Uzana uličica omedjena jednospratnicana austrougarskog roda , zbog svoje uskoće u večitoj senci. Sunce jedino u podne ugrabi koji metar za sebe  i unese malo svetla.

U jednoj od tih zgrada, u stanu prizemno smeštenom,  razležu se zvuci pesme. Žena pognuta nad kuhinjskim stolom drhtavim pomodrelim prstima  stiska kredu i crta kroj na crnom materijalu. Iz grla joj teče pesma . Oko nogu umotane novine, a preko njih najloni koji šuškaju od njenog cupkanja u mestu. Kad  joj pogled pade na sat,  ona se ispravi, prestade da peva i užurbano pridje peći. Pored hladne peći stajala je poluprazna kanta  sa lož uljem. Ona je uze i uli naftu u peć. Kresnu šibicu  i peć uskoro  ožive.
“Samo da ugreje dok oni stignu”, molila je na glas.
Ubrzo u kuhinju udjoše  deca sa školskim torbama ,  rumena od zime.
I s vrata povikaše : “kako je toplo!”
Žena se osmehnu, a kad joj pogled slučajno pade na noge umotane u novine i najlone ona pobeže iz kuhinje. Užurbano ih strgnu sa nogu i
sakri u orman u predsoblju.
“Dobro je nisu videli, sutra ću paziti na vreme!”
A kuhinjom se širila toplina  i bojila  dečiji život…

Bojana Knežević

Posted in Priče | Leave a comment

Бисер боје сафира

Пробудила га је тишина. Не сећа се када се ово последњи пут десило… Буди га мајка за школу, сат, телефон, а не ретко и мамурлук … али тишина…
Ово је био само увод за оно што га је чекало. Како се слика полако склапала пред његовим очима, једва је успевао  да дише. Лежао је на плажи свилене боје, на песку, окружен морем са једне и палмама с друге стране, у призору као са туристичких проспеката, који те позивају на, рецимо… Тахити… готово…
Небо је било црно, и пуно звезда великих као шаке дечака, али није било мрачно. Сунце је било високо и врело, али неба као да није било, као да није било ваздуха. Само празнина и само мир…
Кренуо је обалом  и чудио се призору, широм отворених уста и очију, кроз потпуну тишину. Додирнуо је воду, пустио песак кроз прсте…
Није се сећао ничега… где се то налази… како је ту доспео… питања су се низала, а иза њих нису следили одговори.
Глас га нежно дотакну по рамену:”Изгледа да нисам једина овде”. Дечак се окрену… Испред њега је стајала девојка његових година. Прелепа. Онаква, какву је одувек желео да сретне… са очима боје сафира, као да се сам Бог поигравао са савршенством.
“Знам“, рече она, „тако је и мени било први пут”.
“Први пут – шта?”, упита дечак.
“Ох, када сам се први пут пробудила овде”.
Дечак се насмеја. И одједном све постаде небитно, и оно мало чега се сећао, и све оно чега није…  као да живот крену испочетка. Неки бољи, лепши живот… живот који је одједном вредело живети…
Остатак дана је провели су заједно, док су се осећања поигравала у његовој глави. Није се могао сетити када је легао, али са новим даном дошао је и нови призор, пустиња. Као ниједна на земљи, помало налик на пустиње из филмова о дивљем западу, а опет ни по чему слична…  Небо је било црвенкасто, а жуто сунце је ницало са хоризонта и обасјавало глатка ружичаста брдашца, из којих су вириле углачане стене чудних облика. Тек по негде би провирио неки груби облик, који као да је хтео да наговести како би ствари ипак могле да буду другачије…призор је поново био нестварно леп баш као и девојка која је лежала поред њега… Био је срећан што и она није нестала са прошлим даном и свиленом плажом. Уствари једино што је сем ње повезивало ова два света била је свеприсутна тишина.
“Још си овде?”, изусти девојка која се будила из сна озарена срећом. Дечак није ни помишљао да оде…
Стално се будио на другом месту и већ се навикао на тишину, а  она је увек била поред њега… Више се није питао како и зашто, већ је уживао у тренутцима. Били су ту једно за друго… а призори… мртва шума на коју је падао пепео са сивог облачног неба, вулкани, призор стварања (чега – није знао, није ни било важно) са контрастом црног и црвеног… сва су oвa места била подједнако лепа колико и необична.
Престао је да броји дане, више није било сврхе, јер време није значило ништа, све до…
Лежао је на снегу покрај ње, док је северна звезда бацала зелено, плаво и љубичасто светло на њих. А онда је нешто кренуло како не треба… Свет је почео да се распада. Споро и болно. Као слагалица којој су од почетка фалили делови, неспособна да пружи већу слику она је тонула у ништавило остављајући осећај неприсутности, самоће, туге. Онда је и она нестала. Свет се рушио и нестајао, а он није могао ништа да уради… Остала је само тама…

*            *            *
Жена и лекар су ћутке стајали крај прозора. Дечак у кревету се није помицао.
“Знате да сте урадили најбоље за њега”, рече коначно лекар. “Нико не може са сигурношћу да каже шта се збива у његовој глави током коме, али највероватније има сан без снова… агонију…”
Лагано је искључивао апарате, као да може да их заболи. Жена није имала снаге да одговори…
Преко црних подочњака тихо склизну велика округла суза. У светлости сунца, које је обасја кроз загасито плаве завесе, као да и она поприми боју сафира.

Душан Димитријев

Posted in Priče | Leave a comment

AVATAR MAČKA I BOBA OMANJE ŠLJIVE

Na pepeljavoj cesti koja je sjekla sivkast krajolik, mastiljavoplavi stojadin je dugo usporavao i umro. Izašao sam zalupivši tvrdim vratima po čijem su užuljanom laku brojne ptice ostavile svoj ljubavni trag.
Ljeto je tih dana bilo u top formi. Osjećao sam kako mi otvara gustom kosom zaraslu crnu glavu i sipa u nju cijelo julsko sunce.  Pogledao sam stojadina i uzdahnuo. -Dobro druže, izgleda da ću dalje morati sam-, rekoh manirom kakvim se i govori takva replika. Snažno i bez osvrtanja. Ruka mi je sa drugog sjedišta uzela kesu u kojoj su se radovala dva nekad rashlađena soka od breskve u malim bočicama, obični čips i tegla od pola kila paradajz pirea kojeg sam obožavao. Sva pomenuta dobra koja su činila moju putnu zalihu, kupio sam na pumpi par sati unatrag. Kao pumpadžija je radio puhičavi tinejdžer, bolesno pretil za svoje godine. Dok sam mu stavljao novac u mlitavu šaku, primijetio sam da se znoji i dahće. Sigurno je teško biti do te mjere predebeo. A možda ga je i strah plamenobacača. Ipak, radi na pumpi, stoga mu je sigurno prolazilo kroz glavu da je baš tako bilo i u Drugom svjetskom ratu. Miran dan, topal, svatko radi svoj posao i odjednom …plamenobacači. Svuda unaokolo vriska, plamen, eksplozije, ogromne bombe i plamteći tinejdžeri… Da, da… Vidio sam mu užas u očima i osjetih olakšanje što ja ne radim na pumpi.
Debeli je još uvijek dahćao i znoj mu je tekao niz lice poput planinske rijeke koja žuri ka ufastanoj, nekad bijeloj majici, pa ga umalo upitah želi li da mu kupim malo pršuta da prođe. No nisam, jer mi i nije bilo pretjerano stalo do znojnih tinejdžera. Eto, moj stojadin umrije a nigdje nikog da plače i pije kao bolesna životinja ili nešto drugo što ljudi već rade u takvim prilikama.
Nigdje nikog, uzdahnuh, oblizavši vrh tegle obilato ulijepljen skorenim paradajz pireom. Usne mi potekoše osmijehom ugode. Volim paradajz pire. Ugoda preraste u iskrenu tugu zbog smrti mog vjernog suputnika. Djelovao je tužno sav mrtav i ulijepljen ptičijim flekama. Da sam ga makar jednom oprao. Makar jednom. –Bio si divan druže, rekoh svečano i osjetih potrebu da otpjevam kakvu misu i poškropim mog junački palog druga svetom vodom. No nisam znao pjevati mise i nisam imao svetu vodu. Imao sam soka od breskve, ali mi ga je bilo žao dirati onako lijepog.
Sunce mi je peklo desnu stranu kao što razbjesnjeli tifusari peku vola. Kao da me želi popiti ili nešto slično, mislio sam usporeno pored mrtvog druga kojeg je stvorila Zastava u dobu kad su se stvarali stojadini. Znao sam da ga ne smijem ostaviti neposvećenog. Nabrah u ustima sve pljuvačke što sam imao po ovom vremenu paleža, izmolih u sebi nešto što je ličilo na molitvu i pljunuh ga. Poškropio sam te druže, počivaj u miru.
Stegoh čvršće kesu, da se ne trza od boli za drugom kojeg ostavljamo iza, namjestih oči u proreze da ne vide zla i odlučih da krenem dalje. Mogao sam čuti asfalt kako šapće izmučen suncem. Počeo sam hodati i pustio đonovima da ga tješe. Nije lako biti asfalt po ovako zvjerinjoj vrućini. Đonovi mojih kožnih sandala, kupljenih u radnji suludog grčkog kožara, zadovoljno su tapkali poput kiše za kojom je žudio svaki stvor duž ove kamenom opsjednute pepeljave ceste, kao što bolesnik žudi za kakvom finom tableticom od koje će sve da prođe.
Dok sam hodao, želio sam biti na nekom velikom trgu između dvije fontane iz kojih trostruko šiklja voda, kao hladno zapjenjeno mlijeko kad ga sipaš s visine. I tu da bude upadljivo rosnog rozog cvijeća. I svud oko mene studentice što se smiju poput zečeva, starci poput riba, što hodaju s rukama za leđima ili sjede u sivim prestajalim odijelima okrunjeni sivom premasnom kosom i piju pive od litra u jeftinoj plastičnoj ambalaži tugujući za unukom narkomanom, penzijom, boljim vremenima ili nekoj nikad ostvarenoj ljubavi dodirnutoj u kakvom kišnom septembarskom popodnevu daleke i dobre mladosti. Živa muzika da vrti neke češke klasike i časti se ledenim pipunom u alkoholu. Tete u haljinicama na cvjetove ili žućkaste dezene da šetaju i čavrljaju tim velikim trgom s dozom dokonosti onog dobrog srednjeg građanskog staleža s tašnicama punim rashlađenog soka od breskve. Bio sam žedan, a nigdje kafane unaokolo.
Koraci su se nizali kao kupine na pšenicu odjekujući mi u glavi ritmom iznimno sporih, ali obijesnih afričkih plemena okupljenih oko vatre na kojoj se nešto veliko peče. Muhe su plesale oko mene i smetale mi slijećući na kožu kao borbeni helikopteri  ofarbani u boje muhe.
-Bježite muhe! Zapovjedio sam omamljen suncem, ali pobunjeničko smeće me nije slušalo, stoga ih pokušah otjerati divljački mašući rukama ispred sebe. To me zamaralo, pa sam brzo odustao. Nek slijeću, kad se dočepam kakvog dobrog spreja protiv gamadi, doći će i mojih pet minuta, tješio sam se neutješno.
Kao da je palo na kozmički pod, naprslo i pepnulo natrag sa enormnom količinom svjetlosti koja je izbijala kroz naprsline glavne kozmičke lopte našeg heliocentričnog sustava, Sunce je odlučilo da ovo ljeto bude majka svih ljeta do tad. Vrijeme je teklo odijekom koraka u polunesvjestici šaptavog asfalta. Jedini oslonac, nada i uzdanica, bila je kesa od šuškavog najlona koja mi se klatila s ruke i, znajući kakav dragocjen teret krije, pjevala pjesme slične onima koje su se orile nad termopilskim klancem dana kad je šačica Spartanaca čekala hiljade šačica Perzijskih okupatora. -Ne dam se, ne dam! Ječala je kesa izgužvana toplinom, krijuć u njedrima žamor veselih sokova od breskve i gunđavu zamišljenost zamamnog paradaiz pirea.
Učinilo mi se da vidim babu u jeftinoj trenerci kako vozi malo ljubičasto biciklo, nalik na ponija, s košarom odostraga u kojoj su se truckale nekolike jabuke i mali pipun, očajnički zovući u pomoć. I vidio sam je. Baba se hihotala kao sumanuta i išla prema meni polaganim okretanjem pedala. Kosa joj je bila podvezana u žutu maramu, a ispod nogavica su izvirivale prljavo bijele tanke sokne, uronjene u plastične kopije starki koje je lijepilo neko neuhranjeno azijsko dijete.
–Ihi –hi-hi… -Ihi-hi-hi! Kikot joj se približavao prostorom poput krika neke jezive ptičurine kad nađe svježu crkotinu.
-Dobar dan! Ispade mi kroz popucale usne. –Ostao sam bez goriva, ima li gdje ovdje… …išta?-
-Ihi-hi-hi! Guten morgen! Ajn! Cvajn! Drajn! Ihi-hi-hi! Valja malo, valja malo!- Prikočila je baba, skočila s bicikla poput skupo utreniranog specijalca, stala preda me izvadivši Drinu iz džepa i gledala me pomjereno palivši je.
-Ostao sam bez goriva. –Je li blizu kakva naseobina?- Pokušavao sam formulirati suvislu rečenicu poput patlidžana na vreloj tavi kojeg netko upravo bode viljuškom.
-Nije! Valja li mi biciklo?-
-Valja-.
-Ajn! Cvajn! Drajn!-, dreknu baba iz trbuha. –Meni je oficir njemačke vojske rekao: Du bist majne herc! Ihi-hi-hi! Ja tad švercala duhan preko granice u haljinama. Guten morgen!
-Guten morgen.-, odvratih joj uplašeno.
-A ko Vam je ovo?, upita me baba dok sam sam, samcijat, stajao sred prostora zapaljenog ljetom. Možda je čula zvukove iz kese, uplaših se. Tad pomislih da je bolje da odem dok je dobre volje, jer joj se oko pasa pod trenerkom naziralo nešto krupno slično duguljastu nožu, skraćenoj dvocijevki s otpiljenim kundakom ili komadu pršuta. Bilo kako bilo, nije mi riskirati.
-Djevojka-, odvratih u nadi da sam barem pogodio spol njezine maštarije koja je, eto, bila tu kraj mene.
-Ihi-hi-hi! Valja malo, valja malo! Reci joj: Du bist majne herc!
-Bit će, bit! Zbogom dobra ženo!- Prozijevih joj idilično! -Nek su ti sretni duhani i kormani!
-Ajn! Cvajn! Drajn! Brojala je na prste i skočila na bicikl kao što je Kraljeviću Marko skakao na Šarca. Ihi-hi-hi, protisnula je kroz dimove Drine, Ihi-hi-hi! Košarica s voćem se truckala dok sam je gledao kako izmiče. Pola jede – pola Šarcu daje, prisjetih se neke od narodnih pjesama nekog od naroda. Pipun je jedini još uporno zazivao izbavljenje iz pohlepnih ralja ove sumanute babe, dok su jabuke, pomirene sa sudbinom čekale u uplakanoj tišini. Bilo mi je žao pipuna, al sam prešutao njegove vapaje iz straha da baba ne odluči kako bi joj uz voće baš legao kakav dvonožac za večeru, izvuče kakav ogroman nož iz trenerke i stavi me na vagu bez kosti.
Dok je izmicala cestom kojom se pušila jara k’o s vruće bijele kafe, prostor oko mene učini jato malih kretnji i diže se lagan vjetar kaskajući u mom smijeru. Krenuh dalje ohrabren dugačkim suputnikom na dugom putu. Pogled mi je pojurio za vjetrom k’o dijete za lopticom skočkicom, pridružih mu i korake pa mi se osokoljen hod poče preobražavati u nejak ali veseo trk.
Usta su mi zjapila, a ruke landarale uz tijelo. Vjetar me nosio sa sobom srcem dobra konja upregnutog u pretovarena kola. Prolazio je kroz košulju, kosu, prste i razdraganu kesu i vukao me kao list uz cestu.
U daljini sam nazreo srednje visoko stablo koje je bojom sijeklo siv krajolik kao saracenska sablja, a ispod kojeg se sakrio sav hlad koji je mogao postojati duž ove ceste kojom je prošao parni valjak za čijim volanom je sjedilo Sunce u prljavoj potkošulji i bocom vruće pive iza sica.
Kako sam se približavao, otkrivao mi se čaroban pogled na omanju šljivu s ogromnim hladom kako svom snagom pleše s vjetrom. U hladu se pružio tepih od popadalih šljivinih ljubičastih boba, usred kojeg je drijemala velika žutobijela mačka. Požurio sam koracima i koraka odijecima ka spasonosnoj šljivinoj sjeni. Noge su već osjećale smiraj i počele da klecaju, nepce je žagrilo tražeći ljubav sokova od breskve, jezik je palacao paradajz sosu i obećao mu podariti kakav sočan šljivin plod da pršte skupa u odmornom hladu osamljene voćke.
Bacih se pod spasonosno drvo i pustih šljive da krckaju poda mnom. Dohvatih kesu, pomilovah je zavodnički i na prevaru izvukoh jedan slatki sok od breskve koji se prepadnuto koprcao u mojoj prepredenoj šaci. –Miruj draga, tako je bolje za sve-, namignuh očajnoj kesi koja se trgala tugom za sokom koji je izmakao njezinom majčinskom nadzoru. Nageh ga u ruci i lupih po guzi da olabavi otpor čepa koji se snagom divljakuše odupirao odvrtanju. Prolomila se pjesma koju sokovi od breskve ispuštaju pri otvaranju: -Forever young-, pjevao je visoki mono glasić iz čepa.-I want to be forever young-, orilo se granama okruženim pustarom.
U strahu da je otrovan dok pjesma ne otpjeva svoje, sačekao sam da završi ta promidžbena tužaljka soka od breskve i pustio ga nepcu na volju.
Ugoda zvana neprikosnoveni užitak života mi je tekla grlom. U tih nekoliko trenutaka koliko je flašica rodila soka, skupila se čitava dimenzija prostora i vremena u koju sam se mogao uvući, udahnuti prohladan predvečernji zrak, sjesti na klupicu klesanu od breskve, mirisati mokru travu i voćke, prošetati putem od zemlje nakvašene nakon pljuska, i proživjeti neizmjernu sreću.
Progutah zadnju kap, zadrhtah i osjetih kako mi sa stanice pluća-glasnice polijeće jedan ogroman uzdah. Nov i prelijep, okićen cvijećem i glasnim zadovoljstvom. –Neka se zove Srećko!-, uzviknu neki sićušni čovječuljak u meni i razbi mu šampanjac o bok.
Uzdahnuo sam mirom, širom guste lokve hlada i čuo šušanj mačke koja se budila. Prvo oči. Kroz uske proreze vizira mačije glave ukazao se hladan i zelen pogled koji me je probio lakoćom prvog metka kroz prva prsa jurišnika na mitraljeze. Pribio sam leđa jače na stablo i gledao mačku koja se uspravljala. Kao da je riječ o kakvom avataru, a ne mački, uspravila se glatkim pokretima kičme i ukočila čekajući moju reakciju. Gledali smo se kao beba i cucla. Nisam bio siguran šta sam od to dvoje. Osjetio sam jezu kako mi se penje uz kičmu poput vještog planinara i umor koji je poput pume vrebao pravi trenutak da me obori. Glava mi je bila teža i teža pa sam je nemoćno naslonio na šljivu. Tišinu je prekinula jedna šljivina boba koja je herojski skočila s grane i pepnula par puta o tlo.
Mačka je nagela glavu na lijevo kao da hoće nešto da me pita i progovorila dubokim glasom crnca rođenog za gospel: -Blizu je grad. Mogu ti pokazati put.-
Uvjeren da pred sobom imam avatara kojeg je poslao svevišnji nadzornik u plavom mantilu sa friško zašiljenom olovkom, zamišljen iznad karirane tekice ili da mi je Sunce pojelo mozak, zbunjeno ali svečano rekoh:     -Da. Molim te.
-Nije problem. Ali prvo, …pleši sa mnom. Pleši sa mnom cha-cha-cha.-
Osjetih kako se nešto gadno pomijera u mojim sivim vijugama nagorenim poput dvopeka. Ali usred pustare, usred praznine, stvarno ništa nije bilo bitno. Što da ne, pomislih. Kimnuh zadovoljno, pogledah je u oči i lice mi propupa debelim osmijehom.
I tako, u dubokoj sjeni omanje šljive usred pustila sivog krajolika, zgaženog najtoplijim ljetom, plesao sam cha-cha-cha s avatarom u obliku mačke i čekao novi dan.

Goran Karanović

Posted in Priče | Leave a comment

15.23h

Gospodin i gospoda Maric su se zaputili tog snežnog dana, daleke ’56, vozom na put, prvom klasom, tacno u 14.37h. Gospoda Maric nije bila pricljiva a gospodin Maric je  imao cudno poluotvorena usta. U 14.56 kondukter je ceremonijalnim glasom zatrazio karte. Cetiri ruke u letu, tri leve I I jedna desna, dve staracke, jedna umorna I jedna studentska obavise svoju duznost. Na zgrcenim kolenima zasuska novinski papir,  dva kuvana jajeta pogledase ceznjivo u parce sira, a rezanj slanine se zabi pomamno u hleb.
Prekoran pogled, gladan pogled, pogled kroz prozor I upitni pogled. 15.23h stize pre ocekivanog vremena, lomeci sekunde u drvene okove a zvizduk zakasni za sirenom.
Lep pejsaz, maglovito se obasja.
Gospodin I gospodja Maric zakopcase debele kapute I prvi put ukrstise poglede. “Hm, hm” procisti grlo slabasni deckic koji raznosi kafe, noge se povukose ispod sedista a tisina se uznemiri.
Cistionicaaaaaa!! Cistionicaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!!
Na peronu covek sa gavranovim drzanjem stade da mase klimavom rukom i da uspostavlja red na kaljavom peronu.
“Ah”, tromo, “ah”, setno i “ah” cisto i zvucno “ah” izadjose kroz zapusene nozdrve.
” Toliko dugo je trajalo cekanje na ovo putovanje, pa mogli smo bas i trecom klasom?” rece setno gospodin Maric . ” Uvek si bio sitnicar i kirjanja dragi moj,  u zivotu a i dalje, ili sada vec blize”, pomisli nespretno vezuci misli gospodja Maric ali ne rece nista.

Valentina Petrović

Posted in Priče | Tagged | Leave a comment

Odškrinuta vrata

Sva deca iz Dubljanske ulice su je zvala tetka Draga, iako nikome od njih nije bila nikakav rod, a još manje tetka. Tako su je zivkali njeni sestrići dok su se igrali u njenom uskom i tesnom dvoristu.  Ipak joj nisu dosadjivali… Tome ima da je prošlo i više od dvadeset godina i oni su postali pravi, ozbiljni ljudi  sa svojim porodicama… Retko ih kad vidja, ali je ono tetka ostalo da je prati kao nadimak… Nije joj smetalo. Nije joj smetalo ni kada mala Mija, simpatično detence iz komšiluka upadne bez upozorenja u njen skromni dom i zahteva:
-Bombon ! Baba ! Daj bombon !- Jedino je ona zvala baba, ali je Draga  naravno uvek imala spremno nešto slatko, pa makar to bio samo
traženi bombon. Kroz njena vrata, uvek pomalo odškrinuta, redovno bi glavu provlačilo neugledno, sivo i čupavo kuče u kraju poznato kao Mrvica. Ipak, nikada nije ušlo unutra, već bi strpljivo sačekalo neku hranu, malo se poigralo sa Dragom u znak zahvalnosti i nestalo do narednog dana. Posećivale su je  i dve mačke, tigrasta i crna, koje nisu bile tako vaspitane pa bi se ušunjale i dugo umiljavale oko nogu. I one su bile vrlo vešte u ” iznudjivanju “…  Tetka Draga nije bila usamljena starica, iako su joj deca bila daleko u stranim zemljama , a unuci jos dalje… Poslednji put su se okupili pre dve godine, i to tužnim povodom – kada joj je umro muž Rade. Dobar čovek… Imali su skladan  brak… Teško je to podnela. Neki preduzimači su joj nudili nov moderan stan za njenu prizemljušu sa zajedničkim dvorištem, ali je ona
to odbijala, jer tada ne bi vidjala gospa Maru i komšiku Ruzu, sa kojima je svakodnevno šetala do Karadjordjevog parka i oko Hrama, pričajući o unucima, deci , vremenu ili receptima… Mara je grdila :
-Opet držiš vrata širom otvorena, Draga! Gledaš li vesti, čitaš li novine !? Vidiš li šta se radi? Težak kriminal svuda! A ti,  ženo,  držis vrata na izvol`te !
Ona bi se neuverljivo branila :
-Ja ih samo otvorim da malo provetrim… Bude zagušljivo… Da udje vazduha…  A i ako poštar dodje, a ja ga ne čujem…
Draga nije bila usamljena ali su joj pravi neprijatelji bili noć, hladni zidovi i nesanica… Iako nije legala rano misli su joj gužvale posteljinu… Rasanila bi se razvrstavajući slike po albumima secanja… Odvajala je crno-bele od onih u boji… To je trajalo i san bi je savladao tek pred zoru dok bi slušala glasove radnika iz pekare, koji su dolazili u prvu smenu, i djubretari koji su poranili da sklone smece sa ulice. Nešto kasnije, pored njene kuće, đaci su se vukli na putu za školu, ali tada je spavala…
Jednog jutra, kroz odškrinuta vrata, provirio je stariji gospodin dobrog drzanja, Mile Živković, pukovnik u penziji, udovac…
-Izvinite, znate li gde živi Marko Uzelac ? To je moj prijatelj koga odavno nisam video, a sada ne mogu da   se snađem… Mnogo se oko vas izgradilo… Nista ne prepoznajem… Nest`o stari Vračar…  Draga se nije zbunila, kao da ga je čekala:
-Znam, dve kuće niže,  sa leva… Ali, ne stojte tu tako. Izvolite, uđite. Eto, možemo kafu da popijemo zajedno, naravno ako ne žurite.-
Nije žurio… Ušao je i popili su dobru, domaću, prvu jutarnju kafu… Ušao i ostao… Prijatelja je video posle tri dana… Mirko Uzelac je došao u posetu kod Drage i Mileta da vidi starog prijatelja, dobru staru komšinicu i “upozna” novog komšiju…
I sada tetka Draga povremeno ostavi otvorena vrata.
-Neka se malo provetri kuća,- veli, a misli : -Neki put nije loše sreći malo odškrinuti vrata !

Dragan Stojanić

Posted in Priče | Tagged | Leave a comment