THE BEST OF KIŠOBRAN 3

Sa velikim zadovoljstvom vas obaveštavam da je knjiga

THE BEST OF KIŠOBRAN 3

- JEDU LI KINEZI LJUDE

konačno i zvanično ušla u štampu.

Knjiga ima 144 stranice, štampa se na matiranom kunstdruk papiru i bogato je ilustrovana umetničkim fotografijama predela iz zajedničke nam nekadašnje domovine.

Izdavač je, kao i prošle knjige, švedski Vägskäl.

U knjizi je zastupljeno 42 autora i isto toliko priča, o čemu ste već obavešteni ranije, ali nije zgoreg da pogledate ponovo.

Knjige se mogu naručiti po ceni od 300 dinara po primerku plus poštarina (za Srbiju) a za inostranstvo 10 evra, u šta je uključena i poštarina, koja je i zaslužna za ovoliku razliku.

Naručivanje se vrši mejlom na adresu bane@kisobranblog.org ili bops@sezampro.rs sa naznakom NARUDŽBINA KNJIGA.

Za one koji žele prethodna izdanja – THE BEST OF KIŠOBRAN 1 – BELEŽNICA

ili THE BEST OF KIŠOBRAN 2 – UPOZNAVANJE DOMOVINE,

takođe ih mogu naručiti pod istim uslovima.

Uz svaku narudžbinu, po običaju, dobićete i najmanje jednu knjigu na poklon.

Другови

Ива је озбиљна девојка црне косе, која јој прошара кестењасте очи, тако да Цигане што код језера пеку кестење подсећа на Циганку, и седи поред њега. Њу је упознао једанпут док је био заљубљен – у ствари, она се упознала са њим. Могли су да занимљиво разговарају телефоном и да иду заједно свуда, ако имају времена. Када му није сметала, питала га је о ономе чиме се он бави. Студирао је филозофију…. О ономе што је он видео. Трудио се да се сети нечега што му се догодило, јер би она ту проналазила свакојаке особености.
Аутобус је стајао после моста и испод би се, између редова врба и три јаблана што надвисују водоторањ, откривало језеро где су долазили јер је тамо, баш неколико корака од оних Цигана, био биоскоп. Опет су стигли раније и због тога далеко одмакли у шетњи поред воде. И небо је било чисто тога дана а између два облака, од којих се један пропињао а други висио бео као спужва, сунце је показивало лишће које је лежало у шуми и тишини, на клупи (што се налазила далеко од стазе), сада кад она на њој седи и он чује како листови додирују земљу и поново падају, тамо где су иза њих задихане и складне застале тополе, и он је помислио како су застале да би их гледале. Само су двоје бициклиста промакли језерском стазом што се пружала у празно и он ју је питао да ли има дечка, јер никога није било около, тако да је изгледало да ће овде чути ударе свога срца.
Рецимо да има. И то већ дуго времена. Ту и тамо… Рекла му је пошто се насмејала, док је опуштено стајала испред њега, као печурка. Званично да.
Стајали су на станици међу путницима и листовима крошњи и филозоф се сетио како се у филму девојка дуго бранила од човека који ју је савладао у шуми. Када је дошла себи, гледала је у лишће. Оно се таласало као да сања и говори јој: Њему, зар њему? …Он јој је пожелео да пронађе момка. Рекла је да ће пронаћи неког новог и пожелела њему да пронађе девојку. Ону коју он хоће, јер како би другачије. Ива је била личност. Само је понекад изгледала мало детињаста, а можда му се и то само учинило.
Следећег пута за шетњу им је остало читаво вече и он се сећао себе од јуче, на предњем седишту аутобуса, када се опраштао, и није знао да ли је та девојка она, и баш се сетио како је био решио да то буде нека будућа и како то није могла бити она, када су се савршено спокојно спуштали око просветљене воде. Застали су код вештачког гејзира што је њу подсећао на упитник. Он није мислио ништа да јој прича, сигурно није ни мислио на њу. Застао је. Пошто нису имали куда ниже, попели су се на спасилачко место одакле је он видео како лампе пуштају своје одразе да се даве у унезвереној води.
–  Мислио сам на тебе  –  заустио је.
– Знам, нисам толико глупа. Знала сам чим си питао да ли имам дечка.
–  Па могао сам ја онако да питам?
– Могао си у неком другом контексту, али онако… – она је завртела главом, као да прорачунава – Било је јасно – додала је веселије.
– Све је било јасно на вечерњој води на којој су се оцртавали кратки одрази. Он се окренуо:
– Је л‘ можемо онда да будемо заједно?
– Не. Кратко и јасно.
А зашто не? Испао је са свога места, на коме лети седи спасилац и његово лице учинило се њој први пут лепо док се спремала то да му каже. Шкрипао је на мокром шљунку и она је помислила како је то тужно, као када би се сама увек поново пењала на литицу свога сећања.
Она није довољно читала. Све се дешава кад неко жели да се нешто деси. Можда у књигама, она је казала и у последњем тренутку сетио се Хорхе Луиса Борхеса и његове опаске како женама, да бисмо им се приближили, обично причамо успомене из дечаштва и открио јој како једанпут, у петом разреду основне школе, није хтео да игра са девојчицом која га је чекала, на степенику што води на подијум. Рекао јој је то када су се докопали стазе. Он се стидео. Тек после је знао како је волео ту девојчицу. Он то никада није могао да заборави. Она је корачала одвојено од њега и била је помала хладна, као и све девојке у таквим тренуцима.
Он никада није био заљубљен у њу. Рекао јој је ово, а после филма неки су посетиоци чули извесног младића да некакву девојку убеђује како она не зна шта је љубав и видели их на ноћној стази.
Седео је према свом прозору у соби где је, као у сну, видео да нестаје сунце и осетио како се оне вечери котрљало по крововима све ниже и ниже, као лоптица за голф. Поменуо јој је шесту Декартову медитацију. Она се смејала. Стаза је била необично дугачка и кружила. Било је у тој девојци нечег пријатељског и због тога су се разумевали готово нестварно – по сличности. Зашли су далеко, међу раштркана сиротињска насеља, јер нису морали одмах да се врате на филм. Пред њима се пружала кућа што је кроз окно кротко гледала воду и једна масивна далеко се отиснула на језеро. Било јој је досадно па му је причала сећања на своје школе и детињство. Сунце је упало и морали су да се врате. Није имао шта даље да јој каже и рекао јој је како је сам. Будући да су већ дуго пешачили, питала га је да ли жели да негде седну и помислио је како она зна. Фењери су обојили воду. Хтео је да то наслика те су сели на клупу. Била је на висини, јер било је то спасилачко место. Седели су заједно, па се сети њеног „не“, кратког и јасног. Па било је јасно!
Осмехнуо се. Звала га је она. Нашли су се на језеру, опет некако у предвечерје и држали кестенове и Месец је за кратко севао између пар кућица и био је тако млад, каквим га он још никада није видео.
– Она девојчица – прозборила је – то сам била ја.
Одмицала је, а он је некако дуго и чудно гледао за њом. За два дана Цигани су пронашли тело младића што је пливао у прохладној води.

 

Иван Деспотовић

Jagca Kajčina

A to vam je bila sirotica da veće nigdje nisi mogao naći. Svakoga dana s nešto odlomljenog kruha i dva luka u njedrima vukla se iza svojih krava. Znalo se za nju na daleko do kraja zadnjeg sela na svijetu. A znalo se jer je vječito, vječito je brate, tutkala svoj limeni lončić da joj tko nalije rakije …uzduž i poprijeko sela. Krave su je uredno čekale na cesti kao da su shvaćale što im čuvarica radi i da im je tu stajati dok ne dobije koji gutljaj. A dobivala je da je se što prije čovjek riješi. O Jagca, na uzmi, drž. I misliš si pritom da se što prije od tebe makne koliko su joj krpe smrdile, a i ona sama.
Ta jadnica nikad nije jela za stolom. Imala je svoj ćošak u kući.Uvijek su držali da je najbolja za čuvanje krava kad se već nije udavala pa da od nje bude neke koristi.
Vidjela sam je kao dijete i već tad osjećala da s njom nije sve na broju. Samo koliko i nije bilo toliko se i ona trudila da ne razumije, a uistinu shvaćala je stara i ono što se trudila ne razumjeti i ono što su drugi mislili da ne razumije. U svoj toj svojoj lošoj poziciji ona je glumatala i vukla se po cesti ne dirajući ni pranje, ni kuhanje, žetve ni sjetve, a bože sačuvaj kakvog većeg posla. Pa bit će da je lijenost ta što ju je navukla da se pravi. I tako se ona pravila da blage veze nema , ni pojma ikakvog od ičega.
Jednom je došla na ideju kako bi bilo da cijelo selo i okolna dolaze kod nje vaditi krv. Krv se, znamo, vadila kad je netko bio bolestan i time bi, je li,ozdravio. I za taj biznis su joj trebale posude. Neke specijalne što su ih imali oni rijetki seoski vračevi. I već se neko vrijeme nitko nije bavio tom općekorisnom službom. U tome je ona vidjela svoju priliku.
Sad bi osim lončića ispod nosa  tutnula i storiju o tome ima li ikoga tko u kući more bit ima te posude da su kojem pokojniku ostale. Malo bi pritom i zavirivala po kredencima da su seljani morali koji put i istjerati Jagcu van jer nakratko bi joj se nasmijali, ali naduže bi im zasmrdila. No, ubrzo bi ona sama odustala od svakog nauma što bi joj došao u onu naoko ludu glavu. I čini mi se da je tako prodavala maglu i sebi i svijetu.
Jagca Kajčina jednom je rekla, a pamtit će se za sva vremena. Rekla je direktno popu :
Nemojte vi velečasni srat, kolko ne mošte pojist! I time ušla u legendu.  Svakom drugom bi se uzelo za zlo, a njoj nije kao što ni dvorskoj ludi nije letila glava kad je bockala najvećom istinom okrutnog vladara. Eto, zato sam se sjetila Jagce Kajčine i da vam o njoj koju riječ kažem.

Irena Pušnik

IGRA

U zoru pred meč izašao sam na teren, srca razigranog od  uzbuđenja. Na nebu iznad mene gubio se i poslednji trag zvezda, dok je stidljivo zlato sunca jedva provirivalo sa istoka šaljući škrtu svetlost.Pa ipak, mogao sam da vidim oštri vrh mreže, fine, beličaste linije krede i smaragd trave oskrnavljen  hiljadama udaraca. Kroz nekoliko časova ovde ću sresti svoju sudbinu, a tribine koje su sada tihe poput svetilišta,  zaoriće se stotinama glasova. Publika bodri nas moderne gladijatore, uzvikuje imena svojih ljubimaca koji će u njihovim srcima trajati možda sezonu ili dve, sve dok ih ne zameni neko novi i brži. Jedan novinar je rekao “Ako tvoje ime ne uđe u Knjige Igre, kao da nisi ni postojao.” Ali on nije video naša odricanja, nije video bol, dane i nedelje otete od života i pretvorene u treninge preko granica izdržljivosti… No svaka ljubav zahteva žrtvu, a za uzvrat donosi slatku radost borbe, uzbuđenje u iščekivanju lopte koja te izaziva da upotrebiš svo svoje znanje i svu svoju snagu, jer na kraju tvoj protivnik više nije čovek, već sam Kismet protiv koga se boriš dokazujući da nisi samo prazna ljuštura koja se rađa tek da bi umrla…
Nežna svetlost jutra već miluje poslednje redove sedišta.Vreme je da se vratim i uhvatim bar još trenutak odmora, ali ne mogu. I zato ljubim travu koja odiše izgubljenim nadama i suzama pobede,  i mir obuzima moju dušu i ja znam da sam spreman.
*
“Momci sad stvarno kasnite!” Hajdana je ostavila još jednu  poruku na Markovoj sekretarici, iako je znala da nema ništa od toga da grupa dođe na vreme. Možda je i ona bila blesava što se pojavila ovako rano (zaboga nije ni svanulo, a finalni mečevi  neće početi bar još za dobrih  šest sati) ali pošto je bila nova , ozbiljno je shvatila reči gospodina Keja, bivšeg sudije koji je sada bio suviše star za bilo šta, osim za držanje beseda klincima koji skupljaju loptice (Mark ih je zvao “loptičari”) u koje je spadala i ona. Hajdana pogleda ekran svog telefona kao da od njega očekuje savet, no on osta nem, a onda uzdahnu i uđe na tribine centralnog terena.
Gospodin Kej, žilav osamdesetogodišnji starac, kose bele poput krede,  sedeo je u polutami jedne od loža zagledan u sivilo praznog terena, narušeno tek pokojom trakom svetlosti.
“Gospodine?”,  tiho mu se obrati, a on joj uputi jedan kratak pogled i pokaza rukom na prazno sedište. Hajdani je izgledao više iznenađen što se uopšte neko pojavio, nego razočaran što se pojavila samo ona. I pre no što je uspela da bilo šta zausti, starac poče priču.
“Znaš li da je pre Prvog rata na ovom turniru odigran jedan od najzanimljivijih finalnih mečeva?” Hajdana učtivo klimnu glavom predpostavljajući da je to samo retoričko pitanje iako je gospodin Kej gledao u teren, a ne u nju. “Bio je jedan klinac, Somers,  pojavio se devestotrinaeste i nalik kometi odneo sve pred sobom. Govorili su da igra kao da na svetu ne postoji ništa drugo, da je njegova aura toliko jaka da si gotovo mogao da je dotakneš…” Starac zastade tek da bi pogledom ispratio fine bore koje je nalet vetra rađao po platnu pokrivke, ili se bar tako Hajdani učinilo, pa nastavi. “U finalu ga je čekao Vilding, tri godine za redom osvajač turnira, razigran, brz, jak. Ali klinac se nije uplašio. Izašao je smiren i pokazao da ima dovoljno talenta i pameti da ga pobedi. Taj dan beše jedan od najtoplijih u kišovitoj istoriji engleskih leta. Igra se otegla na pet sati, setovi se vukli jedan za drugim sporo kao kornjačin trk i taman kad je bio na korak od pobede, klinac posustaje…” Gospodin Kej tužno klimnu glavom, a Hajdana pomisli da je ovo verovatno jedna od onih priča sa moralnom porukom tipa pobediti svoje slabosti koju ima svaka osoba starija od četrdeset, a onda starac nastavlja i ona sluša. “Vilding odnosi pobedu. Publika kliče njegovo ime, a on izjavljuje da je odigrao meč života i da će dogodine turnir sigurno pripasti Somersu. Samo za klinca nije bilo sledećeg turnira, umro je tri dana posle meča…” Gospodin Kej je pogleda oštrim  sivim očima, kao da na njenom licu želi da pročita odjek sopstvenih reči, ali kako je Hajdana ćutala zatečena naglim krajem priče,  starac samo klimnu glavom i ustade.
“Sačekaj me tu”, reče glasom punim izneverenosti i izgubi se među redovima sedišta. Hajdana ga isprati pogledom, a zatim slegnu ramenima i priđe ogradi lože. Ove godine nije bilo krova i rano sunce probijalo se kroz nekoliko mutnih oblaka. Hajdana podignu pogled nadajući se da neće biti kiše, kad joj celo telo zadrhta pod naletom jeze. Imala je snažan osećaj da je neko na terenu i da gleda pravo u nju. Ruka joj krenu ka džepu i mobilnom telefonu, ako ništa drugo pozvaće obezbeđenje iako su bili beskorisna gomila spavalica, čim su dopustili da neko prođe pored njih, a zatim nehajno spusti pogled. Teren je bio prazan.
“Ludi starac i njegove priče.” Hajdana odmahnu glavom i nasmeja se sama sebi.
Nije ni primetila gospodina Keja koji je bio samo na korak iza nje posmatrajući lelujavu izmaglicu što se povlačila poput oseke pod prvim zracima jutra i tamnokosog mladića u sneg belim pantalonama kako izlazi na teren. Gromki aplauz stotina mrtvih duša razleže se poput neke davne čini i Igra poče.

J. Fisherman

МРАЗОВАЦ

Још сам жив!    Бар тако мислим. А чим мислим, значи да постојим, тј. живим. Cogito ergo sum.
Зовем се др Томислав Маравић. ‘Др’ као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам биолог истраживач, ботаничар. Двадесет и пет година се бавим скупљањем биљака и прављењем нове класификације, засноване на најсвежијим открићима молекуларне биологије. Моје колеге ме у шали зову нови Карл Лине. Био сам дуго година у срећном браку, сада сам удовац, имам двоје деце, сина и ћерку, и три унука.
Моја несрећа је почела ране јесени, не знам које године, али рачунам да их има бар три, четири…
Био сам у подножју Гоча, у ванземаљски лепој Врњачкој бањи. Тамо сам имао малу викендицу, у близини шуме, на месту где ливада прераста у шуму.        Требало је да скупим још једну биљку за мој хербаријум, познату у народу као мразовац. Латински назив јој је Colchicum autumnale. То је вишегодишња биљка, висока 20 – 40 cm, листови су јој приземни и усправни. Цвета у јесен дајући цветове анђеоске светло-љубичасте боје. Ти цветови опчињавају на прво виђење. Класификују је у отровно и коровско биље, а народ испреда чудне легенде о њој. Када процвета затуцани сељаци уништавају те дивне прстолике творевине.
Понео сам прибор за прикупљање биљака, сендвиче и литар пива. Планирао сам да мало прошетам по шуми, био је пун месец та вечери, знао сам да ћу имати природну светиљку изнад главе да ми олакша кретање, а и волео сам тај помало застрашујућу утисак који месечина изазива шаљући своје зраке по шуми.
Дан је полако клизио своме крају када сам стигао до места где сам приметио мразовац. Био је прелеп. Убрао сам неколико добрих примерака и сео у траву да задовољим глад за никотином. Неки тихи звуци су ми привукли пажњу. Помислио сам да су неки излетници упалили радио, али нисам никога видео у близини. Лепе хармоније, мени непознате, таласе су кроз тишину предела. Завршио сам нижу музичку школу, тако да сам поседовао основна знања из теорије музике, али те звуке никако нисам умео да растумачим. Чудна ритмика, чудни тактови!
Осетио сам како ми хипнотичка свирка успављује чула и убрзо сам заспао, бар мислим да сам заспао, сада сам сигуран да је губитак свести условило хипнотичко деловање музике.
Тргнуо ме је неки танани додир по руци. Отворио сам очи и увидео да је наступио мрак. Месец се злокобно смешкао изнад мене.
Непозната светлост је избијала из цветова мразовца. Музика је и даље ваљала, а мени се у кости увлачио неспокој.
Међутим, неспокој је убрзо прерастао у задовољство. Разум се плашио, али га је нека чудна сила успавала и смирила. Смејао сам се и плакао. Из цветова су излазиле мале девојке, сијајући као свици, прелепе и наге, имале су крила на леђима и зујале су око мене. Звале су ме именом, шапутале су и смешиле се. Играле су и певале. Осетио сам како и сам крећем да играм.
Кроз главу ми је пролетело упозорење сељака да се виле рађају из мразовца. Оне су приметиле мој тренутни трзај, као да су знале шта мислим, али су ме брзо умириле. Биле су тако слатке и изазовне. Еротичне!
Светлост и музика су постали једно биће, једна компактна целина која је стварала вртлог. Ја сам играо док су ме нежне ручице држале и храбриле.
Изненада је све престало. Виле су нестале, а ја сам осетио разарајући бол у ушима и очима. Осетио сам да падам и изгубио сам свест.
Када ми се свест вратила, нисам ништа видео, ни чуо. Покушао сам да говорим, али глас није излазио. Удови су били непослушни на моје нервне сигнале. Осећао сам додир неких људи, бар мислим да су били људи.
Јадна моја деца! Нико не зна шта ми се десило. Вероватно су ме стрпали у неку болницу где ме апаратима одржавају у животу. Машине региструју моје мождане активности. А ја не могу да пренесем своје искуство!
Зато непрекидно понављам ову причу, у облику мисли, надам се да ће их неко људско биће пресрести и забележити. Модерна наука негира могућност читања мисли, али негира и постојање вила. Боже, помози да неко ухвати мој вапај.
Бићу упоран.
Јер још сам жив!
Дакле, зовем се др Томислав Маравић. ‘Др’ као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам…

 

Ђуро Косановић

M A T I

Uzana uličica omedjena jednospratnicana austrougarskog roda , zbog svoje uskoće u večitoj senci. Sunce jedino u podne ugrabi koji metar za sebe  i unese malo svetla.
U jednoj od tih zgrada, u stanu prizemno smeštenom,  razležu se zvuci pesme. Žena pognuta nad kuhinjskim stolom drhtavim pomodrelim prstima  stiska kredu i crta kroj na crnom materijalu. Iz grla joj teče pesma . Oko nogu umotane novine, a preko njih najloni koji šuškaju od njenog cupkanja u mestu. Kad  joj pogled pade na sat,  ona se ispravi, prestade da peva i užurbano pridje peći. Pored hladne peći stajala je poluprazna kanta  sa lož uljem. Ona je uze i uli naftu u peć. Kresnu šibicu  i peć uskoro  ožive.
“Samo da ugreje dok oni stignu”, molila je na glas.
Ubrzo u kuhinju udjoše  deca sa školskim torbama ,  rumena od zime.
I s vrata povikaše : “kako je toplo!”
Žena se osmehnu, a kad joj pogled slučajno pade na noge umotane u novine i najlone ona pobeže iz kuhinje. Užurbano ih strgnu sa nogu i
sakri u orman u predsoblju.
“Dobro je nisu videli, sutra ću paziti na vreme!”
A kuhinjom se širila toplina  i bojila  dečiji život…

Bojana Knežević

Бисер боје сафира

Пробудила га је тишина. Не сећа се када се ово последњи пут десило… Буди га мајка за школу, сат, телефон, а не ретко и мамурлук … али тишина…
Ово је био само увод за оно што га је чекало. Како се слика полако склапала пред његовим очима, једва је успевао  да дише. Лежао је на плажи свилене боје, на песку, окружен морем са једне и палмама с друге стране, у призору као са туристичких проспеката, који те позивају на, рецимо… Тахити… готово…
Небо је било црно, и пуно звезда великих као шаке дечака, али није било мрачно. Сунце је било високо и врело, али неба као да није било, као да није било ваздуха. Само празнина и само мир…
Кренуо је обалом  и чудио се призору, широм отворених уста и очију, кроз потпуну тишину. Додирнуо је воду, пустио песак кроз прсте…
Није се сећао ничега… где се то налази… како је ту доспео… питања су се низала, а иза њих нису следили одговори.
Глас га нежно дотакну по рамену:”Изгледа да нисам једина овде”. Дечак се окрену… Испред њега је стајала девојка његових година. Прелепа. Онаква, какву је одувек желео да сретне… са очима боје сафира, као да се сам Бог поигравао са савршенством.
“Знам“, рече она, „тако је и мени било први пут”.
“Први пут – шта?”, упита дечак.
“Ох, када сам се први пут пробудила овде”.
Дечак се насмеја. И одједном све постаде небитно, и оно мало чега се сећао, и све оно чега није…  као да живот крену испочетка. Неки бољи, лепши живот… живот који је одједном вредело живети…
Остатак дана је провели су заједно, док су се осећања поигравала у његовој глави. Није се могао сетити када је легао, али са новим даном дошао је и нови призор, пустиња. Као ниједна на земљи, помало налик на пустиње из филмова о дивљем западу, а опет ни по чему слична…  Небо је било црвенкасто, а жуто сунце је ницало са хоризонта и обасјавало глатка ружичаста брдашца, из којих су вириле углачане стене чудних облика. Тек по негде би провирио неки груби облик, који као да је хтео да наговести како би ствари ипак могле да буду другачије…призор је поново био нестварно леп баш као и девојка која је лежала поред њега… Био је срећан што и она није нестала са прошлим даном и свиленом плажом. Уствари једино што је сем ње повезивало ова два света била је свеприсутна тишина.
“Још си овде?”, изусти девојка која се будила из сна озарена срећом. Дечак није ни помишљао да оде…
Стално се будио на другом месту и већ се навикао на тишину, а  она је увек била поред њега… Више се није питао како и зашто, већ је уживао у тренутцима. Били су ту једно за друго… а призори… мртва шума на коју је падао пепео са сивог облачног неба, вулкани, призор стварања (чега – није знао, није ни било важно) са контрастом црног и црвеног… сва су oвa места била подједнако лепа колико и необична.
Престао је да броји дане, више није било сврхе, јер време није значило ништа, све до…
Лежао је на снегу покрај ње, док је северна звезда бацала зелено, плаво и љубичасто светло на њих. А онда је нешто кренуло како не треба… Свет је почео да се распада. Споро и болно. Као слагалица којој су од почетка фалили делови, неспособна да пружи већу слику она је тонула у ништавило остављајући осећај неприсутности, самоће, туге. Онда је и она нестала. Свет се рушио и нестајао, а он није могао ништа да уради… Остала је само тама…

*            *            *
Жена и лекар су ћутке стајали крај прозора. Дечак у кревету се није помицао.
“Знате да сте урадили најбоље за њега”, рече коначно лекар. “Нико не може са сигурношћу да каже шта се збива у његовој глави током коме, али највероватније има сан без снова… агонију…”
Лагано је искључивао апарате, као да може да их заболи. Жена није имала снаге да одговори…
Преко црних подочњака тихо склизну велика округла суза. У светлости сунца, које је обасја кроз загасито плаве завесе, као да и она поприми боју сафира.

Душан Димитријев